Single services

IN MEMORIAM – prof. Vladeta Jerotić

Kada neko ode, kada izgubimo bliskog člana porodice ili dragog prijatelja, posle nekog vremena, dobronamerni ljudi kažu: „Svako ima nekog koga nema“. Večeras, na ovom skupu, svi imamo jednu zajedničku, poštovanu i dragu osobu koju više nemamo – našeg profesora Vladetu Jerotića. Na opelu ispred Hrama Svetog Nikole, pre četrdesetak dana, bez svoda kapele, nad odrom je bilo nebo, nebeska kapa u doslovnom smislu reči. Pored, najbliži saradnici, srodnici, zelenilo na toploj septembarskoj zemlji i mnogo, mnogo ljudi okolo.

Profesor je, kao i za života, pripadao svima nama.

U ovoj sali, doskora smo se okupljali da razgovaramo o mnogim važnim temama, iščekujući uvek profesorovu završnu reč. Divila sam se, pretpostavljam kao i vi i kolege predavači, njegovoj sposobnosti da skoncentrisano prati predavanja koja prethode njegovom. Veliko je umeće kada u toku predavanja reflektujete na ono što je rečeno, a onda obogatite narativ novim, ličnim idejama. A sve je to profesor radio na takav način, da je bio povezan sa svima prisutnima u sali. Produbljivao je u svakome od nas radoznalost prema novim informacijama, inspirisao citatima, ali i humorom, često ostavljajući otvorenim pojedina pitanja, čini mi se sa namerom da podstiče stalnu zapitanost u nama.

A za to što je uvek bio naš profesor Jerotić, zaslužna je i njegova profesionalna biografija: lekar, psihijatar, psihoterapeut, analitičar jungovskog usmerenja, profesor na Bogoslovskom fakultetu, pisac, akademik na Katedri za književnost i jezik. Možemo još da nabrajamo. Ja bih se zadržala na delu njegovog psihijatrijskog i analitičkog rada.

Kako se mladi Vladeta Jerotić odlučio da studira medicinu? Jedan povod, verovatno, znate – gotovo je anegdota koju je pominjao. Povredio je oko i lečio se na Očnoj klinici, gde se zaljubio u svoju doktorku, tada već udatu ženu. Drugi povod je tužan. Blizak prijatelj mu je oboleo od shizofrenije, a godinu dana kasnije je umro od tuberkuloze. Tuga je izrodila želju da u budućnosti doktor Jerotić pronađe rešenje za brojne patnje i pomogne ljudima koji tu pomoć još mogu da prime.

Nakon završetka specijalizacije iz psihijatrije, nekoliko godina je radio u inostranstvu, u Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, i izdržavao se svojim radom u struci. U Švajcarskoj je radio na odeljenju koje je vodio čuveni švajcarski analitičar Adolf Gugenbil Kreig, po osnovnom obrazovanju lekar, psihijatar i teolog. Profesora je pre nekoliko godina veoma obradovao prevod njegove knjige „Brak je mrtav – živeo brak!“.  Tamo je produbljivao znanja iz teorije analitičke psihologije i tokom narednih decenija je bio jedan od najznačajnijih ljudi zaslužnih za širenje ove misli na našim prostorima.

Želeo je da radi u Beogradu i od 1961. godine, više od dvadeset godina, bio је šef Оdseka za psihoterapiju u bolnici „Dragiša Mišović“. Nećemo ulaziti u kompleksnu temu istorije psihijatrije na ovim prostorima u tim vremenima. Ostavićemo je na razmatranje budućim istoričarima. Profesor je u to vreme predano radio i već je važio za izuzetnog eruditu. Postoji anegdota o mladom čoveku koji je želeo da mu se obrati kao psihoterapeutu. Smatrao je, međutim, da se sa doktorom Jerotićem ne može razgovarati ako nisi čitao obiman opus dela iz psihologije, filozofije, književnosti. I počeo je da čita. I čitao je, čitao, po sebi zadatom planu. Kada se odlučio da zatraži razgovor, doktor Jerotić je već otišao u penziju.

Penzionisanje dоktora Jerotića se tada odnosilo na rad na Psihijatriji. Prihvatio je da bude predavač na predmetu Pastirska psihologija na Bogoslovskom fakultetu. U ono vreme, krajem osamdesetih godina, mogli ste da radite kao psihijatar i predavač na brojnim drugim fakultetima, ali ne i na Bogoslovskom. Profesor je morao da napravi izbor.

Ali njegovo prisustvo u psihijatrijskim i psihoterapijskim krugovima ovim nije okončano. Radio je analizu i supervizirao mlađe kolege. Kao jedan od osnivača Beogradskog analitičkog kruga koji je okupljao stručnjake koji izučavaju i primenjuju u radu ideje analitičke psihologije, nastavio je da prenosi svoja znanja mlađim generacijama. Bio je jedan od članova koji su godinama vodili supervizije i prisustvovali im u ovom Udruženju. Kao nešto što nije najvažnije, ali je danas veoma retko, ovo je radio volonterski.

Profesorov pristup mladim kolegama je bio takav da je uvek obuhvatao ono što je dobro urađeno, a bez strogosti u nastupu ukazivao na ono što je moglo da bude urađeno drugačije. S obzirom na profesorov autoritet, svi smo imali tremu u toj nultoj generaciji budućih analitičara, ali su nas pozitivni aspekti njegovog autoriteta brzo umirivali. U privatnim razgovorima sa nama, nakon formalnog dela, uvek se dešavalo nešto podsticajno za ponekoga od nas, a da profesor nije učestvovao u tome sa namerom. Sećam se situacije u kojoj se obratio koleginici: „Bili ste u Cirihu? Lepo. Recite mi kako je u Cirihu. Nekad sam boravio tamo duže vreme. Zanimljiv je to grad. Ja tamo više neću putovati, pa me zanima da čujem kako je sada tamo.“ Ovo se dogodilo početkom dvehiljaditih. Profesor je bio veoma miran. Nije u ovom pitanju bilo posebne žalosti, niti ikakve patetike. Za trenutak sam spoznala da pred sobom vidim osobu koja smireno govori o sopstvenom starenju. Doživljaj tako čistog prihvatanja ove činjenice. Pomislila sam, nikad ranije nisam to videla.

O mlađim kolegama, a mnogi od nas, kao što vidite, više nisu mladi, brinuo je i tako što nas je povremeno preslišavao koliko teških problema imamo nedeljno u svojoj praksi, upozoravajući nas da taj broj uvek mora da bude ograničen.

Ostavio je traga na mlađim generacijama budućih analitičara i položio ispit na kojem su pali mnogi veliki profesori. Naime, nisu ga opterećivale gordost i prikrivena strepnja da će u budućnosti biti prevaziđen.

Bio je doživotni počasni predsednik Srpskog analitičkog društva, Razvojne grupe pri Međunarodnom udruženju analitičkih psihologa (IAAP). Savetovao nam je da čitamo bajke jer su nam bajke potrebne, naročito danas, kada je intelekt prehranjen, a emocije pothranjene. Podsticao nas je da priuštimo sebi odmor, mada je teško zapaziti da je sâm imao mnogo trenutaka odmora. Odmor je za njega bio nekada slušanje muzike sa suprugom Jelenom, planinarenja u mlađim godinama. Pravio je razliku između ćutanja i tišine. Tišinu je voleo. Najlepši dan mu je bila liturgija u manastiru u Rusiji.

Želim da verujem da nas je napustio sa mirom koji donose ova sećanja.

Za tri dana će se navršiti četrdeset dana od smrti profesora Jerotića. Završiću tekstom čitulje koju mu posvećuju najmlađi članovi psihoterapijskog udruženja kome je pripadao, Srpskog analitičkog društva:

Našem dragom profesoru, doživotnom počasnom predsedniku i jednom od osnivača našeg Društva,

Zahvalni na znanju, ljubavi, toplini i podršci koje nam je nesebično darivao do samog kraja svog dugog i plodnog života.

 

Večni pomen i slava,

Srpsko analitičko društvo

 

 

 

 

dr Bojana Stamenković Rudić

Sećanje na profesora Vladetu Jerotića,

Kolarčeva zadužbina, 10. oktobar 2018.